Nazario Bruno Vierze

Vierze

 Nazario Bruno.

’O ssaje, quanno se scrive na poesia,

tu miette a nnuro core e ssentimente;

è ccomme si spannisse mmiez’â via

’e panne tuoje annant’a ttutt’ ’a ggente.

E, ccu na vranga ’e vierze fatt’a rrima,

hê ’a spiecà che ttiene dint’ô core

a cchi te sente e ss’ha dda fa’ na stima

’e ’sti penziere ca tu miette fore ...

E, ppe ffa’ chesto, ll’hê ’a pesà ’e pparole,

ll’hê ’a scrivere cu ttatto e ccu accurtenza,

hann’ 'abbastà chesti pparole, ’a sole,

pe ffa’ capì ’o core tujo che ppenza.

Ê bbote, ’int’a nu vierzo, tutt’ ’a vita

(comm’a ddint’a nu sgrigno) sta annascosa:

na rosa ca, p’ ’o tiempo, s’è appassita,

na foto ’e Maria cu ’o velo ’e sposa ...

... ’e nnote doce e ttriste ’e na canzone

e ll’uocchie nire ’e na cumpagna ’e scola,

ricorde, storie, pàrpete, emozzione,

n’auciello ca p’ô cielo, se nne vola...

’E vierze so’ ppenziere appassiunate ...

’o core ’e ddetta mentre ’a penna ’e scrive,

pônn’essere putente o delicate,

aquile in volo o pàssere ’int’ê nive ...

E cchisti vierze mieje so’ ppoca cosa,

i’ chesto ’o ssaccio, ma mme so’ assaje care;

forze pe mme so’ ’a cosa cchiù pprezziosa,

pure si spisso songhe triste e amare ...

... E ppenzo, mentre scrivo ’sta poesia

(e llentamente cala e mmore ’o sole):

“Ca mm’è rrummaso, ’int’a ’sta vita mia?

Sulo ’sti vierze; sulo ’sti pparole”.